Režija: Peter Weir; Scenario: Andrew Nicol; Direktor fotografije: Peter Biziou; Uloge: Jim Carrey, Laura Liney, Noah Emmerich, Ed Harris, Paul Giamatti, Natascha McElhone
"You never had a camera in my head!"
 |
| Truman Burbank u momentu spoznaje, svojevrsnog modernog Flamarionovog drvoreza; Foto: Alamy |
Dvadeset i osam godina je prošlo od premijere Trumanovog šoua i film polako postaje pravi klasik. U periodu njegovog izlaska u bioskope stvorio je popriličnu globalnu atmosferu i pokrenuo diskusije o savremenoj televiziji, rialiti programima i uopšteno nadzoru. Čini se da se ova tema ponovo vraća na velika vrata. Pogotovo na ovim prostorima.
Film prati izrazito pozitivnog lika Trumana Burbanka (Džim Keri) koji živi svoj idealni život, u svom idealnom malom mestu u svojoj veseloj i opuštenoj svakodnevici gde je sve manje više rutina ali one vrste koja prija. Truman je u braku sa Meril (Lora Lini) iako je u mladosti bio jako zaljubljen u izvesnu Loren/Silviju (Nataša Mekelon). O njoj i dalje mašta kao i o dugom putu ka Fidžiju gde veruje da će je naći. Ipak, on nikad ne odlazi na taj put. Nešto, odnosno neki i neke ga stalno sprečavaju da napusti svoj idealnu varošicu. Neočekivani susret sa davno preminulim ocem i niz čudnih stvari navode Trumana da krene u potragu za odgovorima o mestu u kojem živi i njegovim stanovnicima. Sve ovo, kao i drugi gledaoci unutar filma, mi pratimo, jer ono što on još ne zna jeste da ceo njegov život od rođenja prate hiljade kamera dok je u ceo televizijski program uključen svaki stanovnik osim njega samog. Ono što sledi jeste Trumanova potraga za odgovorima i konačnom spoznajom. Za izlazom.
Složićete se da je sam scenario itekako intrigantan čak iako ga niste gladali. Isti je pisao sjani Andrew Nicol (Terminal, Gataka, Simon, Preostalo vreme) koji je od Gatake, njegovog prvenca iz 1997. pa sve do današnjih dana scenarista kojeg treba pratiti kad god želimo na ekranu da vidimo priče koje govore o izazovima hvatanja u koštac sa savremenim tehnologijama odnosno etikom koja prati ili ne ove pojave. Režiser je velikan Piter Vir (Godina opasnog življenja, Društvo mrtvih pesnika, Galipolje). U ovom filmu on se, zajedno sa direktorom fotografije ističe u prikazivanju samih razmera ovog nadljudskog televizijskog poduhvata nazvanog Trumanov šou i neljudskosti u njegovoj pozadini.
Produkcijski tim šoua na filmu vodi dotični Kristof (Ed Haris) koji je ovde možda i najslabija karika. Lik kakav je Kristof ipak je trebalo više razraditi. Kako u scenariju tako i glumački. U filmu ne vidimo šta ga sve to nagoni na ovaj postupak a ono što vidimo moglo je biti iskazano sa više drame. Ipak, vidljivi su vizualno jaki momenti pred ogromnim ekranom koji noćnom kamerom snima Trumana kako spava, kada on bdije i miluje ekran, odnosno lice našeg glavnog junaka. Jak filmski momenat je i Kristofov kasniji monolog o tome kako je on lično podigao Trumana od kada je bio beba. Tada saznajemo da je Truman zakonski usvojen od strane korporacije i kako sve što Kristof želi jeste ono što je najbolje za Trumana. Scenario ovde u film uvodi zanimljive elemente kojima nadilazi jednu tehnološku, televizijsko-sociološku priču. U tim momentima prepoznajemo motiv univerzalnog autoriteta, bilo u vidu direktora, režisera TV rijalitija, bilo roditelja pa čak i onog božanskog. Truman tri decenije iskreno živi svoj život, naivno ne primećujući da neko odozgo vuče konca. Da on samo igra "za tuđi groš" i kako nas idiom uči, on "slepo veruje". Momenat kada kreće da sumnja, kada kreće u potragu za istinom i svetom oko sebe jeste momenat njegovog odrastanja. Kada stigne na cilj i dotakne kulise nebeskog svoda jeste trenutak spoznaje. Ovaj brilijantni kadar nalikuje čuvenom Flamarionovom drvorezu i njegovom alhemijskom prikazu čoveka koji kroz nebeski svod na kraju sveta, viri van poznatog univerzuma, pogledom uprtim u kosmos.
Filmovi kao što je Trumanov šou su obavezno štivo. On je deo filmskog kanonona i blistavi primer da jedan visokobudžetni holivudski film svojom pričom, popularnošću i opštepoznatošću može prevazići značaj nekog izvanrednog cerebralnog arthouse filma. Red je pristetiti se dragog Trumana i sa više saosećanja sagledati i učesnike rijaliti programa koji često mogu biti žrtve, pogotovo u društvima odn. tržištima u kojima ne postoji razvijena kultura fer poslovnog ponašanja. Društva u kojima nema nasleđa poslovnih etičkih kodeksa. Truman Burbenk ostaje heroj za sva vremena, poput Nea (Matriks), Džona Merdoka (Grad tame), Teda Pikula i Alegre Geler (Postojanje) ili Kejdena Kotarda (Sinegdoha, Njujork). Neko ko kao arhetip solipsističkog heroja stoji na čelu svih nas, spoznajući da realnost nije ono što mislimo da jeste. Neko ko svojom upornošću i hrabrošću probija svod manipulacije. Takve heroje nam ostaje ništa drugo nego pratiti.
Gledati: putem Netflix-a - Rangiranje filmova po sistemu Američke Filmske Asocijacije: PG